Obračun sa kulturom II

Na predlog LDP-ovog predstavnika iz Sekretarijata za kulturu, odbornici Skupštine grada doneli su odluku da se tokom ove godine Beograd kandiduje za Evropsku prestonicu kulture.

Da li je nevidljivi gospodin konačno rešio da izroni iz dubokosive, uspavljujuće senke aktuelne, neupućene u svoj posao ali agilne sekretarke za kulturu, i sa trona velikih, nedostižnih ideja baci pogled na stanje u kulturi koja ga okružuje.

Sumnjamo da mu je, kao i većini odbornika Skupštine grada, uopšte poznato šta su problemi umetnika i kulture Beograda.

Prošle godine otkup umetničkih dela likovne i primenjene umetnosti na gradskom nivou prećutno je ukunut (bez konsultacija sa stručnom javnošću i bez javnosti uopšte), ali je zato Madonin koncert izdašno finansiran.

Vizuelno umetničko stvaralaštvo je jedan od najznačajnijih segmenata kulturnih delatnosti, a u prirodi te delatnosti je ono što poznajemo kao kontinurano formiranje, prezentacija, očuvanje i zaštita kulturnih dobara. Neverovatno kako je olako doneta odluka sa dalekosežnim negativnim posledicama. Odbacivanjem mogućnosti da se u kontinuitetu otkupljuju stručno selektovana dela likovne i primenjene umetnosti, koja čine obeležje određenog perioda, svesno se stvaraju prazni hodovi u memorisanju umetničkog stvaralaštva.

Grad nije formirao komisiju za pitanja korišćenja umetničkih ateljea, usled čega upražnjeni ateljei ne mogu biti dodeljeni budućim korisnicima. Prisutna je potpuna nebriga i neodgovornost prema gradskom ateljejskom fondu. Umesto da se on afirmiše kao posebna delatnost od opšteg značaja za kulturu Beograda, da se ulaže u njegovo održavanje, on se namerno zapušta i prepušta propadanju (Staro sajmište, Kosančićev venac i oko stotinak drugih prostora). Primer negativnog odnosa Grada prema ovoj oblasti ogleda se i u potpuno neosnovanom izjednačavanju ove delatnosti sa poslovnom tj. profitabilnom, pa se tako ona i dalje vodi kao poslovni prostor i prema njoj se u tom smislu primenjuju tarife (komunalne usluge i drugo) koje važe za poslovne prostorije (tržni centri, zlatarske radnje itd.). Priča o novim prostorima namenjenim za ove svrhe je šarena laža koja traje već trideset godina, budući da za sve to vreme nije izgrađen nijedan kvardratni metar ateljejskog prostora.

Gradonačelnik Dragan Đilas je na kraju prošle godine odlučio da se obračuna sa kulturom tako što je rešio da likovnim umetnicima, odnosno ULUS-u otme polovinu Umetničkog paviljona Cvijeta Zuzorić.

U opštoj otimačini (Ušće, Luka Beograd itd.), koja karakteriše naš tranzicioni perod, nisu pošteđene ni ustanove kulture. Kalemegdan je svakako jedna od najatraktivnijih, i za mnoge tajkune najprestižnijih lokacija. Sećamo se prethodnih sličnih pokušaja na kalemegdanskoj tvrđavi. Ovom prilikom, karakteristična je neupućenost gramzivih aktera ovog poduhvata, koja se očituje u metodologiji „cepanja sekirom na pola“, očigledno bez ikakve svesti o delatnosti kojom se ova ustanova kulture bavi, kao i o posledicama tog čina. Brzopleta glupost ove namere ogleda se u oduzimanju depoa galerije zajedno sa drugim funkcionalnim segmentima prostora. Depo je projektovani, sastavni i neodvojivi segment procesa obavljanja izlagačke delatnosti, i svaka ozbiljna galerija je nezamisliva bez ovog funkcionalnog korisnog dela prostora (priprema eksponata, pakovanje eksponata, stacioniranje opreme za transport eksponata itd.). Ali koga je u gradskoj vlasti uopšte briga kako će Umetnički paviljon Cvijeta Zuzorić u godini jubileja ­­­– 80 godina postojanja i rada – obavljati svoju osnovnu delatnost zbog koje je i davne 1929. sagrađen donacijama koje su godinama pre toga prikupljale članice udruženja Cvijeta Zuzorić.

Gradski službenici podvaljuju samostalnim umetnicima uplaćujući niže iznose nego što je akontacionim zaduženjem Poreske uprave predviđeno i na taj način gomilaju kamate, koje na kraju godine neće izmiriti oni nego samostalni umetnici.

Gradska uprava je tokom poslednjih desetak godina učinila sve da obesmisli status samostalnog umetnika. Kod mladih umetnika je stvorena nezainteresovanost za ovu meru kulturne politike, jer im je opstanak u statusu stvarao više problema nego povoljnosti, a kod šire javnosti stvoren je apriori negativan odnos prema samostalnim umetnicima. Gradska uprava, kao državni organ, po Zakonu obavezana da razvija i podstiče ovu meru, a time i umetničko stvaralaštvo kao opšti interes u oblasti kulture, radila je suprotno interesima građana, a posebno umetnika. O vraćanju dostojanstva samostalnoj umetničkoj profesiji, tako što bi se izmenio zakon koji danas samostalne umetnike izjednačava sa nekvalifikovanim radnicima (pre svega, uplata doprinosa prema najnižim osnovicama: 35% od prosečne zarade), izgleda da neće skoro biti reči u krugovima naših političkih aktera.

Naveli smo kao ”Beograđani iz čiste ljubavi“ samo neke karakteristične primere.

Šta Beograd može da očekuje od predstojeće kandidature sa ovakvim stanjem u kulturi i sa nesposobnim javnim autoritetima u sferi kulture koji se uljuljkuju idejom da će po njihovom kroju koncipirana kultura možda „transformisati i društvo“. Da li je to samo još jedan u nizu malih i velikih balona od sapunice koje nam iz zabave i nedopustivog neznanja pušta naša arogantna politička elita.

Inicijativni odbor članova ULUS-a

Anica Vučetić

Mirjana Denkov

Nina Todorović

Dobrica Kamperelić

Vladimir Ristivojević

Predrag Kočović

Dragoslav Krnajski